Znameniti Ariljci - 8.10.2026.

U okviru obeležavanja Dečje nedelje u četvrtak 8.10.2026. godine u holu škole održan je kratak program posvećen znamenitim Ariljcima. Ovog puta prisetili smo se stvaralaštva naših sugrađana Dobrile Smiljanić, Dobrila Nikolića i Dobrila Nenadića koji su svojim delima, ne samo prevazišli okvire ove naše varošice, već i dotakli kulturno i modno nebo sveta. Svako od njih na svoj način proneo je slavu našeg grada i van granica Srbije.

Kroz kratke biografije svakoga od njih našim učenicima predstavljeni su život i delo ovih čuvenih Ariljaca.

Dobrila Smiljanić

Rođena je 5. septembra 1935. godine u Radobuđi, malom selu pored Arilja, sa idejama većim od planina u kojima je odrasla. Svojim znanjem, radom i verom, Dobrila je unapredila domaću radinost, a rezultat tog rada postali su čuveni Sirogojno džemperi - unikatni, inspirisani zlatiborskim pejzažima, cvetnih motiva, prepoznatljivog kvaliteta. Ona je stvarala mustru, a vredne pletilje viziju pretvarale u stvarnost. Ona je isplela neraskidivu vezu između tradicije i svetske mode, a njene kolekcije bile su prepoznatljive u celom svetu. Sarađivala je sa mnogobrojnim modnim kreatorima: Iv Sen Loranom, Pjerom Kardenom, Otavijem Misonijem, Ninom Riči, a njene kreacije krasile su kataloge poznatih robnih marki, poput „Prade“. Njenim modelima nisu  odolele ni poznate svetske dame: Indira Gandi, Nensi Regan, kraljica Elizabeta II.

Ali Dobrila nije gradila samo brend, ona je izgradila samopouzdanje seoskih žena i pokazala im koliko vrede. To je bio njihov korak ka nezavisnosti. Tih 60-ih godina, Dobrila je uspostavila mrežu, a Sirogojno je funkcionisalo kao jedna velika platforma. Bila je preteča onoga što mi danas zovemo onlajn rad.

      Ona nije bila samo kreatorka, već jedna od najuspešnijih preduzetnica i kao takva, bila je dobitnica brojnih nagrada, od kojih je najvažnija nagrada UNESKO-a za kontinuiran i veoma zapažen doprinos u prosvećivanju žena.  Njenu vrednost je prepoznala i Delegacija Evropske unije u Srbiji, pa je ustanovila nagradu „Dobrila“ kao priznanje za životno delo, ali i inspiracija budućim generacijama i podsetnik na važnost osnaživanja žena i rodne ravnopravnosti. Dobrila Smiljanić je uvek isticala to da ona i njene pletilje nisu čekale da ih svet otkrije, već su spakovale svoje snove i otišle da osvoje svet.

Neka vas njena priča inspiriše da i sami pratite svoje ideje!

Dobrilo Nikolić

Kada govorimo o znamenitim Ariljcima, ne možemo zaobići lik i delo umetnika i dizajnera Dobrila Nikolića. Rođen je 1938. godine, trećeg dana po Savindanu, u vreme velikih mrazeva i snegova, a školovanje mu je obeležio posleratni period, koji nije bio lak za njega i njegovu porodicu.

Osnovnu školu, a kasnije i nižu gimnaziju završava u Arilju, ali dar koji je posedovao, prevazilazio je mogućnosti koje je Arilje pružalo. Klečeći na zadnjem sedištu autobusa otišao je iz našeg malog mesta, ali dok se autobus udaljavao gledao je u crkvu i celo Arilje, sve dok mu nisu nestali iz vidokruga, a onda, suznih očiju pogledao napred.

Školu za primenjene umetnosti završava u Novom Sadu, 1959. godine, a Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu. Bitan podatak je i to da je posle završenih studija boravio u Parizu, u ateljeu Jakova Agama, gde je bez sumnje mogao da shvati značaj ekonomike materijala, jednostavnosti izraza i neophodnosti da delo dopre do korisnika. U njegovom stvaralaštvu navodi se broj od preko dve hiljade dizajniranih edicija. Pored knjiga, koje su postajale njegov prepoznatljiv znak, radio je i na drugim formama grafičkog dizajna, kao što su plakati, logotipi, zaštitni znaci i druge vrste grafičke komunikacije. Dobitnik je brojnih nagrada, povelja, pohvala, priznanja, u koje spada i niz prestižnih nagrada na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu i Salonu knjiga u Novom Sadu, nagradama Akademije primenjenih umetnosti, da bi sve to bilo zaokruženo 1996. godine Nagradom za likovno delo Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna Srbije, zatim Vukovom nagradom i najzad priznanjem Vlade Republike Srbije za ogroman doprinos koji je dao našoj kulturi. Smatra se da je kruna i sinteza likovnog i književnog rada Dobrila Nikolića pokretanje biblioteke Znak, u kojoj je objavljen Vračar Svetlane Velmar Janković, ali i monografija posvećena crkvi Svetog Ahilija, u koautorstvu sa Dobrilom Nenadićem. Visoki estetski ideali i savršenstvo realizacije bili su odlika grafičkog dizajna Dobrila Nikolića.

Otišao je u večnost 2020. godine, ostavio je pregršt lepote utisnute u korice knjiga, kataloge i sećanja onih koji su imali privilegiju da koračaju uz njega. Dobrilo Nikolić je bio i ostao čuvar duha jednog vremena, čovek koji je svojim radom dokazao da umetnost nema zadatak da zadivi, već da oplemeni dušu.

Dobrilo Nenadić

Ovo je samo kratak omaž Dobrilu, piscu, jednom od simbola i srpske književnosti i rodnog Arilja. Mi imamo monumentalni hram Svetog Ahilija iz 13. veka, spomenik malini i Dobrilu Nenadiću, jednom od najčitanijih srpskih pisaca. I sami Ariljci proglasili su ih za svoje tri najglasovitije znamenitosti.

Rođen je 23. oktobra 1943. godine, tu blizu, u Vigoštu. Oca Ljubišu nije zapamtio, jer je on kao borac Druge proleterske brigade ostao negde u bosanskim vrletima, među tifusarima. Rastao je uz majku Danicu i dedu Milojka, koji su obeležili i njegovo detinjstvo i utkali temelje za dalji život. Nakon završene Srednje poljoprivredne škole u Požegi, Dobrilo je diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Svoj prvi roman „Dorotej“, kojim je zakoračio u svet književnosti, objavio je 1978. godine.

I tako od tada pa do danas teče Dobrilovo bitisanje na dva strane – u nauci i u književnosti.

„Poljoprivredu sam učio sticajem okolnosti“, govorio je Dobrilo. „Zanat kao i svaki drugi. Nečim čovek mora da se bavi da bi živeo. A pisao sam, barem u početku, zato što me je to zabavljalo.“

Pisanje je za njega bila igra, zabava, čišćenje Augijevih štala, uređivanje haosa, čačkanje mečke, iskušavanje moći.

U svet pisane reči ušao je vrlo rano, još kao dete, a presudnu ulogu imala su dva čoveka – deda Milojko Čikiriz i učitelj Ljubiša Žiravac. Naučili su ga dvema najvažnijim stvarima u životu jednog književnog pregaoca – pisanju i čitanju.

„Moj učitelj Ljubiša podario mi je najveću mudrost – naučio me slovima. Zahvaljujući njemu imao sam u rukama najjače i najoštroumnije oružje koje jedan čovek može imati. Sve drugo je kasnije bilo stvar borbe i inspiracije.“

„Deda je, iako je imao samo četiri razreda i zanat Čikiriza, bio fanatični čitalac“, često se prisećao Dobrilo. „Čitao je sve što bi mu došlo do ruke i što bi doneo u torbi iz ariljske biblioteke ili od svojih poznanika. Bilo je tu svega, i ruskih, i engleskih, i francuskih klasika, ali i hrpa petparačkih romana. I stalno je gunđao: ‘Laži, veli laži, pametni ljudi uzimaju budalama pare za laganje’, ali je čitao.“

Ugledavši se na dedu, i Dobrilo je razvio ljubav prema čitanju. „Robinson Kruso“ je prva pročitana knjiga koju je upamtio. Bilo je to u zimu 1952. godine u Lučanima, u četvrtom razredu osnovne škole. Knjiga mu je za sva vremena ostala duboko urezana u sećanje. I čitao je svakodnevno.

 „Ama, jesu to lagarije, imao je deda Milojko pravo, ali ima u tome nekog vraga“, umeo je da kaže pisac kada ga pitaju koliko su književne priče istina. „Deda je umro 1968. godine, deset godina pre nego što ću objaviti prvu knjigu. Pitam se ponekad šta li bi rekao da je doživeo da i mene vidi kao varalicu.“

Pisao je još osnovne škole, i kao srednjoškolac, student, kasnije kao agronom, gradeći, nenamerno, zlatnu nit između nauke i umetnosti. Vodio je dnevnike, beleškario. I tako je došao krajem sedamdesetih „Dorotej“.

Ne sluteći kakvu će mu slavu doneti i kako će se dalje razvijati kao književnik, nije voleo da ga tada zovu piscem.

„To je tako patetično“, kazivao je Dobrilo. „Čovek treba da napiše i objavi na desetine knjiga da bi postao pisac.“

Danas sa velikim uvažavanjem govorimo o velikom piscu, jednom od nas, koji je čitav život bitisao i stvarao živeći ovde, u našem i njegovom Arilju.

A u sredinama gde se svi znaju, na uspešnog čoveka, čime god se on bavio, gledaju sa izvesnim podozrenjem. U svakome prepoznaju Domanovićevog pesnika ili umetnika i teško dozvole da se mrtvo more ustalasa. Surova je mala sredina.

 Tako bi verovatno bilo i sa našim piscem da sa svojom prvom knjigom nije postigao veliki uspeh. A želeo je da se vrati u našu čaršiju. Kao stipendista ariljske Zemljoradničke zadruge, odbio je poziv da ostane na fakultetu. Da je ostvario karijeru profesora univerziteta, možda ne bi postao pisac. Ko zna?

„Imao sam dugačak jezik, stalno sam se bunio kao Grk u zatvoru, umesto da sam mudro ćutao. Godinama sam, čak kada sam bio najpopularniji i dobio nagradu kao najčitaniji pisac, putovao svako jutro sedam kilometara od Arilja, u Latvicu na posao. Imao sam i ja, kao i Đura Jakšić, svoj Sumrakovac. A valjda je to sudbina i udes ovog tla.“

Kao da se ceo život pridržavao reči jednog svog junaka, Petrašina: „Pa ja sam i govorio da bi on saznao. Da sam hteo da on ne sazna, ćutao bih kao što mnogi ćute. Jedni ćute zato što se plaše, drugi zato što nemaju šta da kažu. Ja govorim zato što imam šta da kažem i zato što se ne bojim to da kažem.“

I glagoljao je i šurkao četrdeset i više godina. Iza sebe je ostavio dvadesetak eminentnih dela srpske književnosti. Jedan je od retkih pisaca kome su za života objavljena sabrana dela.

Često je Dobrilo isticao da je ponosan što je njegova knjiga poznatija od njega. To mu je davalo energiju da i dalje stvara, jer sizifovski rad, uzaludno naprezanje i trud koji nema smisla, nešto je najgore što se čoveku može dogoditi.

I nije voleo kada ga pitaju zašto piše. Smatrao je to uvredljivim. „Podrazumeva se da pišu da bi ih jednog dana, nakad u budućnosti, zahvalno potomstvo turilo na pare“, umeo je ljutito da odgovori. „Eno ga Đura na novčanici od dvadeset, eno ga vladika Njegoš na desetodinarki, eno ga Dositej na stodinarki. Eno ih kako se šepure na lovi. Što veće pero, to manja novčanica. Tako vam potomstvo vraća.“

 Za svoje stvaralaštvo nagrađen je brojnim priznanjima. U dva navrata dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, nagradu „Meša Selimović“, Prosvetinu nagradu, Račansku povelju za roman sa istorijskom tematikom, „Biblios“ za ukupno stvaralaštvo, nagradu „Svetozar Ćorović“, nagradu „Bora Stanković“, dva puta nagradu „Zlatni bestseler“ i Povelju za životno delo Udruženja književnika Srbije. Po romanu „Dorotej“ snimljen je istoimeni film.

A Dobrilo je svaki put iznova, baš kao i Račani, čiji je jedan od laureata bio, zatiskivao voskom uši i zaranjao među slova, svoju jedinu utoku i utehu.

Na kraju sve dođe na svoje mesto i niko, baš niko ko nije stvarno vredan ne može da prođe kroz kapije vremena. Danas, da može, Dobrilo bi nam uputio jedan savet koga se i sam celog svog vremena pridržavao: „Nemam čemu da te poučim osim jednom: nemoj svoju slobodu lako iz ruku da pustiš. Bolje je da budeš slobodan čovek, makar bukov žir jeo, nego rob, pa da i iz zlatnog tanjira, zlatnom kašikom zahvataš.“