Знаменити Ариљци - 8.10.2026.
У оквиру обележавања Дечје недеље у четвртак 8.10.2026. године у холу школе одржан је кратак програм посвећен знаменитим Ариљцима. Овог пута присетили смо се стваралаштва наших суграђана Добриле Смиљанић, Добрила Николића и Добрила Ненадића који су својим делима, не само превазишли оквире ове наше варошице, већ и дотакли културно и модно небо света. Свако од њих на свој начин пронео је славу нашег града и ван граница Србије.
Кроз кратке биографије свакога од њих нашим ученицима представљени су живот и дело ових чувених Ариљаца.
Добрила Смиљанић
Рођена је 5. септембра 1935. године у Радобуђи, малом селу поред Ариља, са идејама већим од планина у којима је одрасла. Својим знањем, радом и вером, Добрила је унапредила домаћу радиност, а резултат тог рада постали су чувени Сирогојно џемпери - уникатни, инспирисани златиборским пејзажима, цветних мотива, препознатљивог квалитета. Она је стварала мустру, а вредне плетиље визију претварале у стварност. Она је исплела нераскидиву везу између традиције и светске моде, а њене колекције биле су препознатљиве у целом свету. Сарађивала је са многобројним модним креаторима: Ив Сен Лораном, Пјером Карденом, Отавијем Мисонијем, Нином Ричи, а њене креације красиле су каталоге познатих робних марки, попут „Праде“. Њеним моделима нису одолеле ни познате светске даме: Индира Ганди, Ненси Реган, краљица Елизабета II.
Али Добрила није градила само бренд, она је изградила самопоуздање сеоских жена и показала им колико вреде. То је био њихов корак ка независности. Тих 60-их година, Добрила је успоставила мрежу, а Сирогојно је функционисало као једна велика платформа. Била је претеча онога што ми данас зовемо онлајн рад.
Она није била само креаторка, већ једна од најуспешнијих предузетница и као таква, била је добитница бројних награда, од којих је најважнија награда УНЕСКО-а за континуиран и веома запажен допринос у просвећивању жена. Њену вредност је препознала и Делегација Европске уније у Србији, па је установила награду „Добрила“ као признање за животно дело, али и инспирација будућим генерацијама и подсетник на важност оснаживања жена и родне равноправности. Добрила Смиљанић je увек истицала то да она и њене плетиље нису чекале да их свет открије, већ су спаковале своје снове и отишле да освоје свет.
Нека вас њена прича инспирише да и сами пратите своје идеје!
Добрило Николић
Када говоримо о знаменитим Ариљцима, не можемо заобићи лик и дело уметника и дизајнера Добрила Николића. Рођен је 1938. године, трећег дана по Савиндану, у време великих мразева и снегова, а школовање му је обележио послератни период, који није био лак за њега и његову породицу.
Основну школу, а касније и нижу гимназију завршава у Ариљу, али дар који је поседовао, превазилазио је могућности које је Ариље пружало. Клечећи на задњем седишту аутобуса отишао је из нашег малог места, али док се аутобус удаљавао гледао је у цркву и цело Ариље, све док му нису нестали из видокруга, а онда, сузних очију погледао напред.
Школу за примењене уметности завршава у Новом Саду, 1959. године, а Академију примењених уметности у Београду. Битан податак је и то да је после завршених студија боравио у Паризу, у атељеу Јакова Агама, где је без сумње могао да схвати значај економике материјала, једноставности израза и неопходности да дело допре до корисника. У његовом стваралаштву наводи се број од преко две хиљаде дизајнираних едиција. Поред књига, које су постајале његов препознатљив знак, радио је и на другим формама графичког дизајна, као што су плакати, логотипи, заштитни знаци и друге врсте графичке комуникације. Добитник је бројних награда, повеља, похвала, признања, у које спада и низ престижних награда на Међународном сајму књига у Београду и Салону књига у Новом Саду, наградама Академије примењених уметности, да би све то било заокружено 1996. године Наградом за ликовно дело Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајна Србије, затим Вуковом наградом и најзад признањем Владе Републике Србије за огроман допринос који је дао нашој култури. Сматра се да је круна и синтеза ликовног и књижевног рада Добрила Николића покретање библиотеке Знак, у којој је објављен Врачар Светлане Велмар Јанковић, али и монографија посвећена цркви Светог Ахилија, у коауторству са Добрилом Ненадићем. Високи естетски идеали и савршенство реализације били су одлика графичког дизајна Добрила Николића.
Отишао је у вечност 2020. године, оставио је прегршт лепоте утиснуте у корице књига, каталоге и сећања оних који су имали привилегију да корачају уз њега. Добрило Николић је био и остао чувар духа једног времена, човек који је својим радом доказао да уметност нема задатак да задиви, већ да оплемени душу.
Добрило Ненадић
Ово је само кратак омаж Добрилу, писцу, једном од симбола и српске књижевности и родног Ариља. Ми имамо монументални храм Светог Ахилија из 13. века, споменик малини и Добрилу Ненадићу, једном од најчитанијих српских писаца. И сами Ариљци прогласили су их за своје три најгласовитије знаменитости.
Рођен је 23. октобра 1943. године, ту близу, у Вигошту. Оца Љубишу није запамтио, јер је он као борац Друге пролетерске бригаде остао негде у босанским врлетима, међу тифусарима. Растао је уз мајку Даницу и деду Милојка, који су обележили и његово детињство и уткали темеље за даљи живот. Након завршене Средње пољопривредне школе у Пожеги, Добрило је дипломирао на Пољопривредном факултету у Земуну. Свој први роман „Доротеј“, којим је закорачио у свет књижевности, објавио је 1978. године.
И тако од тада па до данас тече Добрилово битисање на два стране – у науци и у књижевности.
„Пољопривреду сам учио стицајем околности“, говорио је Добрило. „Занат као и сваки други. Нечим човек мора да се бави да би живео. А писао сам, барем у почетку, зато што ме је то забављало.“
Писање је за њега била игра, забава, чишћење Аугијевих штала, уређивање хаоса, чачкање мечке, искушавање моћи.
У свет писане речи ушао је врло рано, још као дете, а пресудну улогу имала су два човека – деда Милојко Чикириз и учитељ Љубиша Жиравац. Научили су га двема најважнијим стварима у животу једног књижевног прегаоца – писању и читању.
„Мој учитељ Љубиша подарио ми је највећу мудрост – научио ме словима. Захваљујући њему имао сам у рукама најјаче и најоштроумније оружје које један човек може имати. Све друго је касније било ствар борбе и инспирације.“
„Деда је, иако је имао само четири разреда и занат Чикириза, био фанатични читалац“, често се присећао Добрило. „Читао је све што би му дошло до руке и што би донео у торби из ариљске библиотеке или од својих познаника. Било је ту свега, и руских, и енглеских, и француских класика, али и хрпа петпарачких романа. И стално је гунђао: ‘Лажи, вели лажи, паметни људи узимају будалама паре за лагање’, али је читао.“
Угледавши се на деду, и Добрило је развио љубав према читању. „Робинсон Крусо“ је прва прочитана књига коју је упамтио. Било је то у зиму 1952. године у Лучанима, у четвртом разреду основне школе. Књига му је за сва времена остала дубоко урезана у сећање. И читао је свакодневно.
„Ама, јесу то лагарије, имао је деда Милојко право, али има у томе неког врага“, умео је да каже писац када га питају колико су књижевне приче истина. „Деда је умро 1968. године, десет година пре него што ћу објавити прву књигу. Питам се понекад шта ли би рекао да је доживео да и мене види као варалицу.“
Писао је још основне школе, и као средњошколац, студент, касније као агроном, градећи, ненамерно, златну нит између науке и уметности. Водио је дневнике, белешкарио. И тако је дошао крајем седамдесетих „Доротеј“.
Не слутећи какву ће му славу донети и како ће се даље развијати као књижевник, није волео да га тада зову писцем.
„То је тако патетично“, казивао је Добрило. „Човек треба да напише и објави на десетине књига да би постао писац.“
Данас са великим уважавањем говоримо о великом писцу, једном од нас, који је читав живот битисао и стварао живећи овде, у нашем и његовом Ариљу.
А у срединама где се сви знају, на успешног човека, чиме год се он бавио, гледају са извесним подозрењем. У свакоме препознају Домановићевог песника или уметника и тешко дозволе да се мртво море усталаса. Сурова је мала средина.
Тако би вероватно било и са нашим писцем да са својом првом књигом није постигао велики успех. А желео је да се врати у нашу чаршију. Као стипендиста ариљске Земљорадничке задруге, одбио је позив да остане на факултету. Да је остварио каријеру професора универзитета, можда не би постао писац. Ко зна?
„Имао сам дугачак језик, стално сам се бунио као Грк у затвору, уместо да сам мудро ћутао. Годинама сам, чак када сам био најпопуларнији и добио награду као најчитанији писац, путовао свако јутро седам километара од Ариља, у Латвицу на посао. Имао сам и ја, као и Ђура Јакшић, свој Сумраковац. А ваљда је то судбина и удес овог тла.“
Као да се цео живот придржавао речи једног свог јунака, Петрашина: „Па ја сам и говорио да би он сазнао. Да сам хтео да он не сазна, ћутао бих као што многи ћуте. Једни ћуте зато што се плаше, други зато што немају шта да кажу. Ја говорим зато што имам шта да кажем и зато што се не бојим то да кажем.“
И глагoљао је и шуркао четрдесет и више година. Иза себе је оставио двадесетак еминентних дела српске књижевности. Један је од ретких писаца коме су за живота објављена сабрана дела.
Често је Добрило истицао да је поносан што је његова књига познатија од њега. То му је давало енергију да и даље ствара, јер сизифовски рад, узалудно напрезање и труд који нема смисла, нешто је најгоре што се човеку може догодити.
И није волео када га питају зашто пише. Сматрао је то увредљивим. „Подразумева се да пишу да би их једног дана, накад у будућности, захвално потомство турило на паре“, умео је љутито да одговори. „Ено га Ђура на новчаници од двадесет, ено га владика Његош на десетодинарки, ено га Доситеј на стодинарки. Ено их како се шепуре на лови. Што веће перо, то мања новчаница. Тако вам потомство враћа.“
За своје стваралаштво награђен је бројним признањима. У два наврата добио је награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, награду „Меша Селимовић“, Просветину награду, Рачанску повељу за роман са историјском тематиком, „Библиос“ за укупно стваралаштво, награду „Светозар Ћоровић“, награду „Бора Станковић“, два пута награду „Златни бестселер“ и Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије. По роману „Доротеј“ снимљен је истоимени филм.
А Добрило је сваки пут изнова, баш као и Рачани, чији је један од лауреата био, затискивао воском уши и зарањао међу слова, своју једину утоку и утеху.
На крају све дође на своје место и нико, баш нико ко није стварно вредан не може да прође кроз капије времена. Данас, да може, Добрило би нам упутио један савет кога се и сам целог свог времена придржавао: „Немам чему да те поучим осим једном: немој своју слободу лако из руку да пустиш. Боље је да будеш слободан човек, макар буков жир јео, него роб, па да и из златног тањира, златном кашиком захваташ.“
